Blog PAPIRUSI Globerobot.com

Kažu da treba biti pozitivan. Pa plus i nije ništa drugo nego dva ukrštena minusa.

2. мај 2008.

Ljubav nikad ne razdvaja. Lesli Temle Thurtston osnovala ne profitnu organizaciju. “Seeds of light” njeno srce se slomilo od nebeskog procenta zaraženih virusom  AIDS u Južnoj Africi. Oko 1,5 miliona zaraženih od ovog virusa u Južnoj Africi a procenat se stalno povećava. Acomhoek u Mpumalanga provinciji u J.A. sa 80 000 stanovnika, svaki treći stanovnik zaražen je virusom AIDS. 80% ne zaposleno i bez vode, oni prelaze kilometre u potrazi za vodom. Ova organizacija napravila je bušotine za vodu. Započeli su sa podizanjem povrtnjaka. Ovako je ova organizacija pomogla ne samo školu u kojoj je oko 1000 učenika već celu komunu. Prikaži video

Nisam od onih ljudi koji na slavama sede u prednjem čelu. Uvek sedimo sa strane. Dok traje ručak iskrivimo glave gledajući u čelnika. Pre neki dan pozvao me jedan prijatelj na slavu. Pred vratima su me ljubazno dočekali. Kada sam ušao sto za desetak gostiju bio je postavljen. Nije bilo nikoga,  verovatno sam stigao ranije. Domaćin mi ponudi da ja sednem u prednje čelo, i  sedoh. Prolazilo je vreme a gosti niako da stignu. Domaćin je nestrpljivo gledao kroz prozor i ponavljao “Sad će gosti”. Posle dužeg čekanja oni postaviše ručak.Tako sam i ja jednom sedeo u prednjem čelu ali nikoga nije bilo za stolom  sa strana.

Posle deset godina od prestanka apartehjda u Južnoj Africi i početka demokratije, Johanesburg je mesto na svetu sa najvećim brojem nasilja. U prošloj godini zabeleženo je 22 000 ubistava i 200 hiljada pljački. Vlada nije uspela da stane na put kriminalu u ovoj zemlji.Play video

Svuda kod nas mogu se videti ispisane reklamne poruke na Engleskom. Tako u centru jednog povećeg sela stoji istaknuta ogromna firma “Fast Food” (Brza hrana). Neznam zašto ljudi izbegavaju da napišu reklamu na nasem jeziku i kome je uopšte reklama na Engleskom  upućena kad verujem da u ovom selu nema  nikoga kobi mogao da pročita. Ovde nema ni jedan Englez pa i da ima bolje su mušterije naši ljudi. Ako se reklame pišu da se sa namerom da se obavesti što veći broj mušterija onda ovakve reklame nemaju nikakvu ulogu.

Sećam se jednog čoveka, dugo ga nisam video. Al jednom ga sretoh na Pavlovića mostu. To je bilo u sred one naše nevolje i izolacije. Ide u Srbiju (tadašnja Savezna Republika Jugoslavija) iz Republike Srpske. Ja ga znam po zanimanju je profesor. Dakle taj moj poznanik profesor nosio je u ruci kantu za benzinom.Kada smo se sreli prepoznao me, zaustavio se i počeo razgovor. Pričao je dugo.Ja sam osećao neku hladnoću kako silazi niz moj levu nogu. Dok on priča ja ga slušam pažljivo, na tu hladnoću i ne obraćam pažnju. Profesor i dalje priča a u ruci drži onu kantu sa benzinom. Odjednom sam osetio jak miris benzina.Pogledao sam na dole kanta sa benzinom u profesorovoj ruci bila je šuplja. Imala je malu rupicu kroj koju je izlazio benzin. Prskalo je po mojim pantalonama. Ajde nije mi za moje pantalone ali dok je profesor pričao ostalo je u kanti benzina malo više od polovine. Eto, a ispričao mi je kako je od komšije pozajmio malo novca da u Srpskoj kupi benzin.

Noko

Moj komšija ima 92 godine. Za te godine lepo izgleda. Ima unuka Peru. Jednom dok smo pili kafu, meni pade na um da ga pitam: Dobro deda dali će tvoj unuk Pera doživeti te godine jel to familijarno da dugo živite? On je odogvorio: Neće on to umeti.

Rade

Dugo sam razmišljao i onda otvorio svoj Notepad, da vam napišem priču o Miši Mariji. Nije fikcija ali svaka sličnost je slučajna. Marija i Miša bili su veoma lep par. Momak i devojka. Kada prolaze ulicom svi bi se za njima okretali. Voleli su se, videlo se to u njihovim očima. To je zapravo bilo s početka devedestih godina. Miša je imao brata Tomu koji je živeo u Nemačkoj.Toma je često dolazio iz Nemačke ,a vozio je belog mercedesa. Bratu je pozajmljivao kola da se malo pokaže po gradu.Miša je imao želju, ma samo da Mariju malo provoza. Jednoga dana Marija je stajala na ivici trotoara i ubrzo stiže Miša sa belim mercedesom. Odvezli su se van grada. Tu je jedna šumica, kroz sredinu puteljak koji vodi duboko u žbun.U polumraku gustog rastinja ugasi se motor Mišinih kola.Pogledaše jedno u drugo.Miša pođe rukom prema Marijinoj nozi. Ona pažljivo odgurnu njegovu ruku. Miša se naljuti. Reč po reč i nastade svađa. Miša ljutito upali motor i vozeći u rikverc izađe na glavni put i krenu u grad. Marija je izašla na istom mestu i zalupila vrata za sobom.Bila je to jaka veza i sigurno nebi propala da se nije dogodilo ovo što ću vam ispričati. Miša nije više video Mariju punih 11 godina. Nastali su svima poznati ratni sukobi kod nas.Jedne večeri tek što su svi polegali neko je zakucao na vrata Mišinog stana.Ustala je Mišina majka i pogledala kroz ključaonicu. Pred vratima su stajala dva vojna policajca. Majka je otvorila vrata. Jedan se obratio: Dobro veče, jel ovde stanuje Miša ,reče i prezime a ruci je držao poziv za mobilizaciju.Uplašena majka u nameri da zaštiti svoje dete zbunjeno je objašnjavala da je Miša otišao u Nemačku kod brata. -Dobro kada se vrati da se javi odmah u vojni odsek.I odoše ova dvojica. Miša je spavao u drugoj sobi i nije ni čuo razgovor. Sledećeg jutra Mišina majka je dugo razmišljala dali da mu ispriča za vojni poziv. Ipak je odlučila i za doručkom mu reče kako su donosili poziv za mobilizaciju. Miša se oštro naljutio i odmah je otišao i prijavio se.To ga je odvelo u rat. U jednom sukobu Miša je ranjen i prebačen u bolnicu. Ostade bez noge.Posle oporavka zaista je otišao kod brata u Nemačku. Prolazile su godine, a Marija mu nije izlazila iz glave. Nije znao ni gde je ona sada. Jednog dana potražio je Mariju preko interneta. Upisao je njeno ime i prezime u Google, oduševljeno se zagledao u monitor. Pročitao je da je Marija dobila nekakvu nagradu i daje iz Beograda. Pozvao je informacije i dobio njen broj. Davno prekinuta veza oduševljeno je obnovljena. Zagovoriše viđenje. Miša će doputovati u Beograd. Marija je pevušila dok je danima spremala sve po kući, dolazi Miša. Sada je sigurna da je njega najviše u životu volela. Stalno joj je bila na očima njegova ruka kada su se posvađali u onoj šumici. Sebi nikada nije mogla da oprosti. Sutra je nedelja dolazi Miša,kako će izaći pred njega, šta da obuče. Sva uzbuđena probala je suknje i haljine i na kraju, ma najbolje je da bude u farmerkama. Celu noć nije spavala.Osvanula je nedelja ,danas je njen najlepši dan u životu. Još malo pa će Miša stići. Začulo se zvono na vratima, srce joj je zatreperilo, otvorila je vrata. Na vratima je stajao baš on Miša, pogledala ga je u oči i povikala: Mišo! Zatim zastade ,tek sada je primetila da je Miša bez noge i da ima štaku u ruci.

Nino

Jel se to zove starost. Deca su otišla u svet. Kola smo prodali deci za kartu do Amerike. Ja sam naduvao gume napuštenoj Zastavi101 iz osamdesetih godina, ma dobra je ona, još kad joj operem gume i skinem koroziju sa branika  biće ko nova. Dok pokušavam da upalim motor obuhvata me neka seta. To davno vreme, možda je to što sam tada bio mlad a i kec je bogami bio u modi. Alu felne, radio Blaupunkt sa kasetofonom,  CD tada nije ni postojao. Nego daću ja ove aluminijumske felne vulkanizeru u zamenu za obične sa boljim gumama, a radio ću prodati. Vidi ove presvlake iz  Titovog doba ma dobre  su. Evo upali motor. Sad ću da se provozam, nije ni registrovana već dugo otkako su deca kupila onog Golfa dvojku, sivi metalik. Sad ću sa kecom da se provozam  malo okolo, samo da me ne uhvate pa da platim kaznu. Nego me poznanici više ne poznaju. Oni koji su me ranije sretali u znak pozdrava iz kola su visoko podizali ruku, evo sad sin mog školskog druga ruku ne podiže nego samo kažiprst rastavi uvis sa volana, ej moj komšija i  to ti je neki pozdrav, a Jova tapetar on samo klimnu glavom.
A zastava gazi ide, kroz otvoreni prozor čujem joj zvuk auspuha. Sećam se kada je bila nova ja je doterao iz fabrike kupio nove presvlake i čupavu presvlaku za volan ma gde  li ona sada.
Nije nego ja sam o sebi najmanje mislio juri, radi napravio sam kuću sa osam soba. Neke sobe su za goste, godine i godine su prošle  prošle a gosti još nisu stigli. Gostinsko kupatilo poređane su saksije i šustikle sve stoji netaknuto čeka da banu gosti, a njih nema.
Ne mogu sa ovim kecom na javni put moram se vratiti kući, pedala kočnice propada uuu, ručna ne hvata. Sve ću ja to popraviti, bi će bolje, moj Radovane. Vidi mene “biće bolje”, šta može čovek u mojim godinama da očekuje na bolje, svadbe i  veselja sve je to prošlo, sada me samo zovu na sahrane, odlaze moji jedam po jedan.Bože na tom tvojem spisku koji li sam ja na redu da mi je samo da znam. Evo dok se vraćam kući škripi kec preko nepopravljenih rupa na asfaltu, nego pusti to evo sreo sam Micu, moja školska, bože kako je ona bila lepa, svi smo oko nje trčali, prve ljubičice na prolećnom izletu uvek smo samo za nju brali, zar je to ona, na licu ispod bora ipak se naziru tragovi lepote samo se treba dobro zagledati. Stade kec, usred raskrsnice poče da trokira zapuši  i ugasise, idu neki mladići sa besnim crvenim kolima itaman da ih pitam da mi pomognu, još nisam ništa rekao, oni odbrusiše: “Ajde matori cirkuliši, samo smetaš teraj to u muzej”, a ja se taman obradovao imaću kola makar za pecanje, i da odvezem moju Daru Subotom na pijac po kajmak. (Ih kajmak nebih trebao ni da jedem to je ravno samoubijanju ma samo još malo da jedem tog kajmaka neće mene šlog, ne osećam ništa). Podižem haubu od keca, ih prelio karburator miriše benzin na sve strane. Popraviću ja to… Radovan.